Никад није касно

Датум: 10. Jun 2021 10:59 Категорија: Достигнућа

Рацо Савић, наставник економске групе предмета у СШ "Свети Ахилије" Ариље уверио нас је још једном да никада није касно за стицање нових вештина и постизање себи задатих, можда наизглед неостваривих, циљева.
Овај шездесетпетогодишњак, надомак пензије, осмелио се за један велики подухват - да истрчи Београдски маратон (да, да - добро сте прочитали: не полумаратон, већ целу трку од 42км) и успео је у томе. Каже да му циљ није био да докаже себи да то може, већ му је сама професија налагала да ученицима покаже да снагом воље могу да реше све препреке и створе увек нешто ново и лепо.


На идеју да истрчи маратон навео га је син Љубомир који је пре две године, а и ове такође истрчао полумаратон. У татиним годинама ће цео, шали се.
Рацо Савић, наставник је економске групе предмета у СШ "Свети Ахилије", Ариље. На посао и назад увек иде пешице: по 3км у једном смеру. За маратон се припремао сам, не свакодневно, али често, кад год би имао времена, поред редовне шетње до посла, трчао је десетак километара или возио бицикл. На маратону није тежио да постигне неко време, већ само да пређе целу стазу: још једном показавши истинитост оне народне изреке да "тиха вода брег рони". У младости је био спортски судија, и то је од њега захтевало да буде у доброј физичкој кондицији, те му припрема за маратон није била сасвим нова и страна. Још једном, доказао је да се свако знање може негде применити и надоградити.
Предаје теоријске предмете, али откад је почео да ради, увек се трудио да ученике подучи кроз практичне примере, како би им то знање остало и послужило за читав живот.
Овај свестрани наставник бави се и пчеларством, води бригу о двадесет кошница које је наследио још давно од свога оца, а кад на јесен оде у пензију, планира да оживи своје село где ће са једним пријатељем направити и фарму коза.

Изванредан наставник, драг колега, узоран грађанин и посвећен отац, пријатан, љубазан, смиреног израза лица, увек са благим осмехом - такав је Рацо Савић - пун врлина испод очитог изгледа скромног, сасвим обичног човека. Вредност се не мери изгледом, нити количином материјалног богатства, сва блага што имамо, носимо у себи.
Прави је благослов познавати једног оваквог човека и имати га за колегу.