Ученик генерације школске 2020-21.

Датум: 03. Novembar 2021 10:56 Категорија: Достигнућа

Поносни смо што је наша школа изнедрила још један овакав блистави ум, овог борца за знање и већ сада великог човека. О свом искуству у средњој школи "Свети Ахилиј" Ариље, Ђорђе је рекао: 

"На мене је ова школа оставила неизбрисив печат и по питању знања и по питању искуства и прикљученија које сам сачувао у скупини опажаја у дуготрајној меморији. Оно што сам код овог објекта са учионицама највише волео, то је била динамика, промене на недељном, па чак и на дневном нивоу, које су захтевале да се адаптирам и да размишљам више. У једном тренутку сам схватио да никада није доста, да треба остати гладан знања, да као гранична вредност треба тежити бесконачности, иако ту конца нема. Само никако не треба стајати у месту и чекати погодан тренутак да нешто започнете. Схватио сам да је подробније размишљање неопходно понекад, не само за нормалну функцију великог мозга, већ и за решавање различитих енигми које нам живот постави, иако нисмо сви Едипи и иако често због брзог бивствовања одбацујемо да мислимо дубље испод површине. Увидео сам и да је лична одговорност једна од лепших особина човека, јер ма колико да нам тај задатак који морамо да обавимо тешко падао, утолико ће касније бити лакше и осећаћете се испуњеније и срећније. Одређени појединци чијим сам предавањима присуствовао су зачинили те часове одлучношћу, одговорношћу, стрпљењем, моралом, карактерним понашањем да сам са задовољством слушао сваку реч која се орила просторијом, ма колико био изнурен или уморан. Та људска бића су емитовала информације као светлост, у виду кваната, од којих и дан данас чувам фотоне који се преносе синапсама у сивој маси. Свако од њих, ма небитно како да се звао, јер је дело важније од речи, заслужује посебну похвалу за посвећеност и упорност у раду са ученицима, тим фрагилним и неочврслим бићима која су у развоју.
Током четири године које је време полако јело, волео сам сваки нови дан у школи (који није био „као смрт досадан“, као што каже песма „Рибље чорбе“). То је изгледало као пројекција новог филма у биоскопу, или као нови тапет на зиду. Свиђали су ми се часови физичког, где сам често играо стони тенис и кошарку рекреативно и уживао гледајући спин пинг понг лоптице или улазак лопте у обруч са линије 6,75. Био сам изузетно срећан када бих на успешан начин завршио дан у школи, а такође сам неописиво обожавао зимски крајолик на прозорима, тај префињени пејзаж кога нико не црта, већ га само око ствара. Безмало увек сам био заинтересован да чујем нешто ново и то ми је испуњавало душу.
Што се тиче школских предмета, сваки од оних које сам имао током гимназијског школовања ми се делимично допадао, али сам највећи афинитет показивао према биологији, хемији, физици, математици, српском и енглеском језику. Некако сам највише волео оно што је апстрактно, теже докучиво као што су процеси у телу животиња или биљака, структуре органских једињења или изводи и интеграли. Говорио сам себи: „Тешко је, али је баш занимљиво.“ Ниједан дан док сам учио ми се није учинио испразним, а интересовање ми је скакало са предмета на предмет као краљица на шаховској табли. У књижевности ми се највише допадало то што су све карте и све могућности отворене код тумачења неког књижевног дела и често сам желео да се дам на контемплацију, трагао сам свој начин да разумем неког књижевног лика или версу из одређене лирске песме. Такође сам фасциниран историјом, свим догађајима у последњих пет и по хиљада година праћеним жртвовањем ума и тела значајних, али и оних обичних и безначајних људи, који су изнедрили технички и технолошки напредну цивилизацију. Захваљујући аспирацији за праћење одређених предмета у школи, неретко сам долазио до награда на такмичењима или сам одлазио на семинаре биологије у Истраживачкој станици „Петница“, па чак је дошло и до објављивања прозних и поетских дела у зборницима или неком уметничком часопису. Оно што ће ми остати најдраже, то ће свакако бити трећа награда на републичком такмичењу из историје и пласман на републичко такмичење из биологије, за које и даље не могу да верујем, али првобитно сам веровао у себе, што је и довело до тога да догурам дотле. Памтићу итекако школску 2017/18. годину. Још увек се сећам писања есеја за могући пријем у Истраживачку станицу „Петница“. Све се брзо збило, у трен ока коверат у пошти био. Па правац за Ваљево. Најлепше моменте сам провео у лабораторији радећи антибиограм, PCR тест, бојење мироскопских препарата различитих ткива, спектрофотометрију са осталим полазницима семинара. Нећу заборавити ни презентацију семинарског рада ни презентовање предлога пројекта у сали 10. Ипак, због одређених обавеза, нисам могао да одем на летњи семинар као стари полазник и да радим пројекат на летњем распусту између 3. и 4. разреда гимназије. Без обзира на тадашњу ситуацију, био сам презадовољан садржајем који су ми семинари понудили. Код аспекта белетристике, радо ћу се сећати књижевне вечери у „Соколском дому“, објављивања текста „Брзина живота“ и песама „Стара кућа“, „Неодлучност“ и још неких песама у зборницима књижевног стваралаштва или у часопису за уметност и културу „Звездани колодвор“.
Приликом проласка кроз многобројне гимназијске изазове и препреке, један од оних који ме је заинтригирао начином борбе у најтежим ситуацијама, то је можда и најбољи српски спортиста свих времена, Новак Ђоковић. Може да буде и на поен од пораза и да публика навија за његовог противника, он некако опет успева да окрене кормило меча и да заплови својим рекетом до победе. Проналази решење у најдубљим проблемима. Ван тениских терена он је превасходно човек, а затим у наставку иду све остале улоге у његовом животу. Редак пример оних који су ме мотивисали и инспирисали да наставим даље. Дело и рад Алберта Ајнштајна, Леонарда да Винчија, Микеланђела, мисли Махатме Гандија, тежње периода хуманизма и ренесансе као што су окренутост човеку, стремљење за тим да се постане uomo universale били су катализатори мог процеса добијања образа и светлости знања, ако бих то тако смео назвати. Ништа није тешко и ништа није срамота, ако у корену тог дрвета дела које садимо живе добре намере. А шта мислите, зашто човека називамо особом? Да би био конформиста и да би живео и стварао по принципу одређених претходника? Верујем да свако може из себе да изнедри своје мисли, имагинацију, креативност путем гласа, оловке, четкице. Наравно, тренутак буђења идеја код појединаца није исти, али је неминован. Напослетку, коначни производи размишљања и маштања код људских индивидуа су ти који чине нашу егзистенцију занимљвијом и лепшом. Све што чинимо је одраз наше слике у глави, зато и сваки поступак кога сваког дана доносимо на свет треба да буде прецизно калибрисан на аналитичкој ваги морала, карактера и савести те вијугаве структуре у лобањској чаури како би допринели да нама и свима око нас сваки следећи дан буде волшебан.
За један мали временски интервал искочих из равнотежног положаја. Дошао је ред да се вратим. Нисам заборавио. Првобитно сам захвалан својим родитељима, који су ми дали координате куда да се крећем по координатном систему живота и који су ме подржали онда када је за то заиста било потребно. Такође хвала школи и свима онима који у њој одано, одлучно, упорно и савесно раде, јер су ти били они који су повећали моју знатижељу, подстакли дивергентно, објективно, критичко мишљење о проблемима око којих глава удара у зид. Не би било свих ових награда да није било мог труда, а ни одговорног, рада с разумевањем. Награде су награде, дело је оно које тежи да достигне вечност, осим ако га не савлада заборав, људски немар или, не дај Боже, поступак вандализма или рат. Зато свако признање и похвала од стране мене бива упућено свима који су ме подучавали, који су ми показали праву трајекторију куда да идем када ме недаћа задеси, било она школска или она животна.
Тренутно студирам медицину на Факултету медицнских наука у Крагујевцу. Пут је велики, а крај је веома далек. Заправо краја и нема, али таква је цена перпетуалног учења. Време је сада за мене небитан фактор, не размишљам о томе за колико ћу завршити овај степен студија или следећи, једноставно желим да наставим да копам у руднику знања и праксе. Лекар јесте једна од тежих професија, али не можемо избегавати оно што нам је ружно, непријатно или неугодно у животу; ми се понекад са тим морамо суочити. Моја тежња да помогнем ме је одредила да путујем овом стазом. Сада не могу тачно да детерминишем каквом бих се специјалношћу медицине бавио, јер ко зна какве ће се ситуације у будућности склупчати пред мојим ногама, мада ће пре свега то зависити од мојих способности, нпр. комуникације, мојих афинитета и сналажљивости. Не искључујем ни могућност рада у лабораторији. Само је тренутно најважније остати на путањи према циљу. Непобитно је да лекар треба да буде доброћудан, племенит, хуман, алтруистичан, а то је оно чему ја стремим, иако знам да ће доброта често бити искоришћена и злоупотребљена. Упркос томе, нећу одустајати.
Некада сам желео бити ветеринар, али и данас волим животиње. Међутим, знатижеља за анатомском структуром тела и одређеним болестима човека је превагнула ка томе да се упустим у токове медицине. У једном магновењу сам се чак и двоумио које студије да упишем; електротехника и медицина су биле у оптицају. Јесте да су те две области биле небо и земља, али сам математику и физику волео подједнако као биологију и хемију. Ипак не жалим што сам уписао то што сам уписао, јер сам заиста заинтересован у ово што учим, а искушења ће сваког дана бити. Желим такође и да у неком будућем тренутку преносим мисли на папир, све у зависности од слободног времена, ако га будем имао. Инспирисан сам личношћу Михаила Афанасјевича Булгакова, који је био лекар, али и стваралац „Мајстора и Маргарите“, које је за мене дело нулте категорије у интернационалној књижевности. Стварање романа унутар романа, ретко виђена имагинација у приказу уклете собе, мачка Бехемота који с виљушке једе маринирану печурку или представе раскринкавања црне магије су елементи који чине ово прозно дело узвишеним.
Ако смем сада нешто да кажем, иако знам да људи често не добијају право изражавања свог мишљења, и иако знам да нечија мишљења нису заслужна саслушања, а и с обзиром на сумњу како ће ове речи деловати, јер себе сматрам као неког с мало искуства, упутићу ове речи садашњим и будућим средњошколцима ове школе: Драги ученици који сада седите у клупама, или сте поред рачунара, зависно од околности, а и ви који ћете после доћи на иста места, немојте одустајати, ма колико год вам неподношљиво било и немогуће изгледало! Учење је промена понашања, навикавајте се на ту промену! Нажалост, можда ћете у већини случајева учити механички, али бар понекад покушајте укључити разум приликом читања, подвлачења или преслишавања. Немојте осећати стид или кривицу ако одскачете од већине у позитивном смислу; често ти што желе да сазнају више или они који теже да се понашају одговорно буду олако одбачени, сепаратисани од већине. Бејаше једном Ћамил из „Прокете авлије“ и Бајронов Чајлд Харолд. Али данас тај романтичарски принцип да онај који тежи савршенству буде проклет скоро да не важи. Останите своји, не мењајте се због других, нисте изроди ако сте другачији и ако поседујете праве вредности које ће се у правом друштву препознати. Наравно, нисам ваш родитељ, али чувајте своје здравље, и физичко и ментално, јер ће вам оно бити неопходно да бисте сваког дана били продуктивни и ефикасни. Нисам ни ја сад неки савршени по сваком питању да бих сад некога саветовао, али то је било то мало што сам вам хтео рећи. На вама преостаје да на свој начин протумачите оно што сам исказао, као што су симболисти радили и да преточите реч у дело. Препуштам вам могућност избора, прочитајте оно што сам упутио вама с резервом. Можда заиста и немам довољно искуства и знања, јер тек улазим у процес сталног учења и усавршавања. У сваком случају, желим вам све најбоље у даљем школовању и нека вас здравље, знање и срећа служе."