Интревју са Јеленом Јанковић

Датум: 24. Novembar 2021 12:08 Категорија: Достигнућа

Јелена Јанковић, бивша ученица наше школе, мастер социјални радник, запослена у Институту за ментално здравље, а у приватној пракси бави се психотерапијом. Како је текао њен пут до успеха прочитајте у редовима  који следе.

Да ли си знала још у средњој школи или од малих ногу чиме желиш да се бавиш у животу?

- Нисам знала. Прво сам желела да будем учитељица, можда као и већина девојчица. На почетку средње школе су ме занимали географија, историја, биологија... међутим од 3. разреда почињем да се интересујем за социологију, устав и права грађана.

Значи већ си онда почела да будеш заинтересована за друштвене односе?

- Да, можда чак и од основне школе.

 
Како се јавио тај порив? Ко или шта га је изазвао/-ло?

- Мислим да је за то најзаслужнија профеорка Нада Tрумбуловић. Њени предмети су ми били најинтересантнији и заиста су ми добро ишли. Тада сам се заинтересовала за тему породице и брака и то је био мој избор за матурски рад. Размишљала сам да упишем социологију или психологију, а на крају сам се ипак одлучила за Факултет политичких наука, смер социјални рад и социјална политика, који сам завршила у року и одмах затим завршила и мастер академске студије социјалног рада.
Током студија на 3.години почињем да се интересујем за болести зависности и менталну хигијену, нарочито захваљујући проф. др Јасни Хрнчић. Како бих унапредила своја знања и вештине почињем да волонтирам у Клубу лечених алкохоличара “Скела” у Клиници за психијатријске болести.
Тако почиње пут мог профилисања и рада у психијатријским установама. Искуство сам стицала радом у КПБ Др Лаза Лазаревић и Војној медицинској академији, а последње три године радим у Институту за ментално здравље.
Паралелно са послом, завршавам четворогодишњу едукацију и стичем звање - системски породични психотерапеут.

Где сада радиш?

- Радим и у Институту за ментално здравље, а радим и у приватној пракси бавећи се психотерапијом. Из хобија сам покренула страницу на инстаграму под називом разговарајмо_ресицемо где пишем и делим текстове из области менталног здравља.
Мишљења сам да нема здравља без менталног здравља и да је јако важно ширити свест да је сасвим ок потражити стручну помоћ, како када нас боли зуб па идемо код зубара, тако и када нас боли душа идемо код психијатра или психотерапеута.

Пут до успеха? Гомила трња или латица ружа, зид или мост?

- Пут до успеха није био лак, али ни претежак. Мени је помогао јасан циљ и фокус на оно што желим. Када сам кренула да градим своју каријеру знала сам да желим да будем клинички социјални радник и психотерапеут. Требало је времена за све то, али сам била стрпљива, увек се трудила да учествујем у разним едукацијама и семинарима, да волонтирам и ту су се отварале различите прилике. Успех и срећа у било којој животној области неће доћи на кућну адресу и покуцати на врата, већ је потребно бити активан и тражити свој пут.

Шта би био твој савет или порука онима коју планирају да студирају исто што и ти?

- Моја порука онима који би желели да студирају социјални рад: Да би се неко бавио социјалним радом пре свега мора да воли људе, да има потребу и капацитете да помогне људима. Социјалном раднику се углавном јављају они који се налазе у стању социјалне потребе, који немају знања, информације, ресурсе, могућности, а социјални радник је особа која је довољно креативна, образована и упозната са системом и може да пронађе начин да помогне. Једна од крилатица социјалних радника је "помоћ до самопомоћи", што би значило да је социјални радник ту да пружи прву помоћ и обучи особу како да касније сама себи помогне.